besmrtnost

danas je rodjendan mikroba. javio mi facebook.

otisao sam na njegov wall i shvatio da mu je gomila ljudi cestitala rodjendan.

malo mi je to morbidno. mikrob je preminuo pre nekoliko meseci.

u stvari, mikrob je i dalje ziv barem sto se tice facebook-a: njegov wall je itekako ziv, neki mu nesto postuju, ima poruke, ljudi ga taguju na slikama. on je tu. sa nama.

pitam se da li smo onda konacno uspeli u svojoj nameri i postanemo besmrtni?

ljoticevci

malo mi je muka od zalopojke nad omladinom.

odrasli su za vreme haosa, pa sta? znali smo da ce to da se desi. neki od nas su ukazivali na to tada kada se to dogadjalo. sadasnji ministar policije tada je bio portparol partije koja je to omogucila. red je da se on pozabavi svojim brljotinama. sto rekose skartovci - tvoje govno tvoja odgovornost.

dalje, to kao oni bezperspektivni, ocajni pa iz ocaja razbijaju svoje i tudje gradove. malo morgen, sto bi rekao rahmetli ratni zlocinac milosevic vasilu tupurkovskom zvanom dzemperkovski. ocajni i besperspektivni su povuceni, tihi, desperantni. ovi su bre besni, odnosno obesni.

i da otkud toj sirotinji lova da ode do djenove? pa nije djenova tu kod simatovaca, nego ima da se podje ohoho.

ne treba ni da se cudimo sta je ovo, ko su ovi, otkud, kako. ima toga u nama, bilo ga je i evo ga opet, a bice ga sigurno i nekada u buducnosti, tako da bi bilo dobro da naucimo sta je da bi smo se protiv toga lako i bezbolno izborili.

u pitanju je ideoloski pokret iz prve polovine XX veka pod imenom ZBOR, ciji je vodja dimitrije ljotic. autentnicni srpsko-jugoslovenski buckuris sa nasilnim metodama - od anarhizma do antisemitizma.

to imamo i sada - visokomoralne pravoslavlju sklone kriminalce koji prodaju deci drogu i od toga finansiraju svoja divljanja.

sva je sreca da znamo i resenje. ohrabrujem javno ovom prilikom ministra dacica da se raspita o tim metodama u arhivama i kod drugova iz SUBNORa - oni su ih uspesno em blokirali em resavali.

skupstina i rts

u poslednje vreme aktuelna je diskusija na relaciji rts - skupština srbije glede i unatoč prenosa sednica i duga koji skupština a konto toga ima ka rts-u.

pre svega, prenosi skupstine uvedeni su nakon devetog marta devedeset prve. sećam se tog prvog prenosa 11. marta 1991 uveče. prenos je trajao celu noć. keva, ćale i ja smo ga gledali ne trepćući misleći da gledamo istoriju. to je bio onaj prenos sa "pričom tužnim krajem", sa slobom unkovićem i "dajte da ćujemo tužan kraj" i na kraju sa živoradom igićem i čuvenim "drugovi iz opozicije mi se sa vama vijamo celu noć". na ulici su bili studenti predvođeni lečićem i žaretom jokanovićem, nikačević (onaj što je posle otimao 92-ojku) je prenosio studentske zahteve, a vuk je bio zatvoru. tog dana je bio i prvi kontramiting, a pokojni patrijarh pavle je zvao studente da se raziđu a oni ga izviždali.

nekako u to vreme prenos skupštine je bio jedini mogući tv program: bio je aktuelan, za razliku od dnevnika i relativno otvoren i za drugo mišljenje i generalno zabavan jer se ona šačica opozicionih poslanika borila za nešto što sam tek mnogo kasnije naučio da se zove awareness. oko nas se sve raspadalo, svi su pričali samo o politici, na slavama su rešavana vekovna pitanja i bistren nacionalni interes i naprosto ako si želeo da budeš u toku, skupština je bila tu.

pride, to je bio jedan od pet programa na raspolaganju: pink je još uvek bio tonski studio u zemunu, a braća karić još uvek nisu otkrili tv sklonosti, na politici od tijanića nije bilo ni traga ni glasa, a studio b je patio od decijih bolesti od kojih se izgleda tek skoro delimično izlečio.

kao sto rekoh to bilo tada - pre skoro dvadeset godina.

danas klincima od 16 godina ne pada na pamet da priđu blizu kioska na kome se prodaje "politika" a kamo li da to prate. o skupštini slabo da kad i misle a kad misle čini im se da tamo sede neki likovi koji žive kao bubrezi u loju.

njihovi roditelji nemaju vremena da pogledaju ni vesti jer ili jure posao ili jure za poslom, a uveče se zakucaju u fotelju i uz ladno pivce gledaju kroz tv ili po čitav dan isti drže uključen po principu radio ne radio svira ti tv. usput se baci po koji pogled na farmere i to je to, a do skupstine im je kao do lanjskog snega ili jos gore kad je vide na ekranu samo požele da više nikada ne glasaju ni za koga ko tu sedi i troši njihov novac.

cini mi se da bi razlaz rtsa i skupštine bio u obostranom interesu - skupština bi počela da se bavi onim za šta je plaćena a ne da se bavi političkim tv marketingom, jer za to em nije plaćena em brate i ne zna to da radi - iz izbora u izobre im pada legitimitet, dok bi rts konačno mogao da se ozbiljno pozabavi sređivanjem programske sheme drugog programa - čiji sadržaji itekako nedostaju na tv ponudi - umetnički filmovi, spoljnopolitičke emisije, obrazovni program su nešto što tv čini korisnom a ne samo samo kutijom kojom se špijunira tuđi život.

ja moram da priznam da sam taj obračun duga sa koji je tijanić otišao kod slavice shvatio više kao primer toga šta skuština košta rts a ne kao egzaktan dug. čini mi se da ga je tijanić tako i predstavio, svestan da od tih para nema ništa, a to i nema baš neke veze sa imanjem ili nemanjem ugovora jer račun na koji se izkaže pisani prigovor u roku od osam dana od prijema istog ima isti značaj kao i ugovor.

ten years after

deset godina od petog oktobra. svi o tome ćaskaju, pa ajd i ja da dosolim.

prvo pitanje da li je bolje. jeste - farma je gledanija od dnevnika, jer je dnevnik prestao da bude farma.

drugo pitanje je da li je teže. jeste, teže je zato što je peti oktobar tačka otrežnjenja ili barem početka istog. a trežnjenje je bolan proces: prvo ti je muka, onda si žedan, na kraju si umoran i možeš samo da spavaš.

uprkos toj boli, ipak je bolje biti trezan. dosadnije je, slažem se, ali barem nemaš posle kajanje zbog postupaka i manjka sećanja o događajima iz netreznog stanja. kajanje je tu itekako teško, jer podrazumeva susret sa sobom.

ne slažem se sa većinom da su očekivanja izneverena, i imam pravo na to jer je očekivanje individualno. moja su očekivanja ispunjena jer sam upravo i očekivao da će svako ko bude došao na vlast u srbiji ma koliko pošten bio biti ubrzo uvučen u sve te priče, afere, korupcije.

ovo što smo mi osvojili od slobodana milosevića u smislu tehnike vlasti je toliko primamljivo da je teško odreći ga se. stoga mi danas imamo vlast koju čini koalicija iz petoktobarske perspektive gledanja poprilično neprirodna, mada ne i nelogična.

da li ima greške? pa ima je, ali to nije greška u petom oktobru, već je sistemska postavka: kada se vlast valja ulicama, nju uzima onaj koji je najjači, a najjači je onaj koji ima oružje i spreman je da ga upotrebi. greška je vlasti dosovske što se ona pouzdala u tuđe oružje verujući da ga kotroliše. pokazalo se da je ta greška najskuplje plaćena a da oružje po pravilu kontroliše samo sebe.

kuda dalje? pa kuda mora. nadam samo treznije jer i dalje verujem u mogućnost saznanja na osnovu sopstvenog iskustva.